Roboti i veštačka inteligencija

„Robote, napiši mi domaći!”

„Robote, napravi mi sendvič!”

„Robote, usisaj mi sobu!”

„Robote, ispeglaj mi odelo!”

Sva sreća, pa imamo robote koji… Čekajte, pa mi još nemamo ovakve robote. Šta mislite, zašto je to tako?

Roboti

Nije previše teško da se napravi robot. Ako na raspolaganju imamo Lego kocke, ili smo vešti u obradi drveta, metala, ili plastike, možemo da napravimo nešto što će biti naše viđenje robota. Međutim, da li će taj robot moći da se pokreće? Verovatno ne, ako mu nismo napravili zglobove poput onih koje imamo na rukama i nogama. Pa čak i tad, robot neće moći da se pokreće samostalno, poput ljudi. Da bi to mogao da radi, moramo da u njega ugradimo neki izvor energije, poput baterije. I ne samo to, već tu energiju (struju) moramo na neki način da sprovedemo do njegovih ruku, nogu, i glave.

Kad smo sve to uradili, naš robot najzad postaje pokretan. Samo… Ne vidi kuda ide, i udara u stvari. Uz sve to, ne može da podigne nijedan predmet, a i kad bi mogao, ne bi znao koliko čvrsto bi trebalo da ga uhvati. Ne čuje naše naredbe, niti može da nam odgovori ako ga nešto upitamo. Naslućujete da izrada robota koji bi nešto radio, traži od nas da mislimo o velikom broju sitnica. Upravo o tim stvarima razmišljaju inženjeri, konstruktori, i programeri koji osmišljaju, prave, i programiraju robote. Neki od tih robota su našli svoje mesto u proizvodnji automobila, hrane, uklanjanju ruševina, i raznim drugim oblastima. Ali, i pored njihovog prisustva u oblastima koje smo naveli, i dalje ne možemo da razgovaramo sa njima na onaj način na koji razgovaramo sa drugim ljudima. Zašto?

Programiranje i veštačka inteligencija

Da bi smo razumeli zašto naš zamišljeni robot ne radi i ne razume ono što mu kažemo, prvo moramo da pođemo od nas, ljudi. Svako od nas je, odrastanjem, naučio da govori, da raspoznaje stvari i ljudi u svetu oko sebe, da razmišlja i uči kako da rešava probleme na koje naiđe, da čita i da piše. I baš to je ono čemu moramo da naučimo našeg robota. Problem je u tome što mi možemo da naučimo robota da čita i piše, ali, bar za sad, ne i da u potpunosti razume to što je pročitao, ili da precizno raspoznaje stvari i ljude oko sebe, kao i da razmišlja i stvara ono što ranije nije video, ili što ranije nije postojalo. To jest, za sad ne možemo da naučimo robota da bude inteligentan. Kada bismo uspeli u tome, stvorili bismo nešto što se zove veštačka inteligencija, što je inteligencija koja nije nastala prirodnim putem (poput ljudske), već ju je neko napravio (programirao).

Stvaranje takvog robota (ili programa) koji bi sam sebe mogao da nadograđuje ili unapređuje, nije nimalo lako. Problemima koje smo nabrojali, bavi se veliki broj naučnika iz različitih oblasti – programiranja, elektronike, medicine, biologije, filozofije i mnogih drugih. Svi oni najčešće međusobno sarađuju i koriste znanja do kojih su došli drugi naučnici. Za sad deluje da u skorije vreme nećemo doći do potpuno pokretnih i inteligentnih robota kakve smo viđali u filmovima.

Možda i ne bi bilo loše kada bismo imali robote koji bi umesto nas radili sve što im naredimo. Međutim, kada bi roboti radili sve umesto nas (na primer učili, ili pisali domaći), šta bismo radili u onim situacijama kada se roboti pokvare, ili jednostavno nisu u blizini? Ili, još ozbiljnije, šta bismo radili ukoliko takav robot odluči da mu ljudi nisu potrebni?