Internet stvari
Ukoliko pratite vesti iz sveta tehnologije, možda ste nailazili na pojam internet stvari (engl. Internet of Things, IoT), ali vam nije bilo najjasnije o čemu se tu zapravo radi.
Internet stvari podrazumeva da se običnim i pametnim uređajima, pa čak i živim bićima (biljkama, životinjama, ljudima) dodeljuju identifikacioni brojevi i mogućnost da potpuno samostalno komuniciraju i razmenjuju podatke preko interneta. Jedan od najčešćih primera jesu senzori koji mere kvalitet ili vlažnost vazduha u nekoj fabričkoj hali, na farmi, ili nekom delu grada, a zatim rezultate tih merenja šalju onima koji donose odluke. Pored takvih senzora, tu su i medicinski senzori, koji podatke o stanju pacijenata šalju lekarima.
Koja je svrha svega toga?
Trenutno, ljudi su ti koji postavljaju najveći deo sadržaja na internet. Da bi neka fotografija bila online, neko mora da je snimi i postavi online. Da bi neki podatak bio na internetu, neko mora da ga pribeleži (unese u računar), i potom postavi na internet. Međutim, na svetu ne postoji neograničeno mnogo ljudi, a ni njihovo vreme nije neograničeno. Zamisao koja stoji iza interneta stvari jeste da neke od tih poslova uradi umesto nas, da nam obezbedi gotove podatke na osnovu kojih ćemo da donesemo neku odluku, da nam uštedi vreme potrebno za obavljanje jednostavnih, svakodnevnih poslova.
Na primer, zamislite da živite u pametnoj kući, i da svakog trenutka (preko pametnog telefona) imate uvid u to kolika je temperatura, da li su ugašena sva svetla, da li je uključen alarm, i tako dalje. Kako umreženi uređaji budu postajali pametniji, moći će da detektuju kada ste blizu kuće, i da, u zavisnosti od toga kako ste ih programirali, skuvaju čaj ili kafu, zagreju kuću, i tome slično.
IPv6 i dodeljivanje adresa
Jedan od preduslova da bi internet stvari mogao da radi onako kako je (teorijski) osmišljen, jeste da postoji dovoljno slobodnih javnih IP adresa koje bi se dodeljivale svakom uređaju. A da bi zaista bilo dovoljno javnih IP adresa, potrebno je da se pređe sa korišćenja IPv4 adresa na IPv6. Bez ulaženja u detalje, reći ćemo da IPv4 adrese koriste kombinaciju četiri grupe brojeva od 0 do 255, što ukupno daje nešto manje od 4,3 milijarde adresa. Međutim, deo tih adresa (trenutno oko 593 miliona) je rezervisan za različite namene, i nije javno dostupan.
Reklo bi se da i pored toga preostaje dovoljno slobodnih IPv4 adresa, zar ne? Međutim, problem je u tome što se povećava broj uređaja koji se povezuju na internet, a ima sve manje slobodnih IP adresa. Prelaskom na IPv6 adrese, dobija se zaista mnogo IP adresa.
Bezbednost
Budući da je internet stvari još u povoju, bezbednost mu nije na zavidnom nivou. Hakeri često koriste nezaštićene pametne uređaje, tako što ih povezuju u mrežu botova kojom napadaju sajtove ili servere. Problem je još ozbiljniji ako ne izgubite iz vida osnovnu ideju interneta stvari – povezivanje i umrežavanje sve većeg broja uređaja. Time što će biti sve više takvih uređaja i senzora, biće i sve veća potreba da se na vreme postavljaju sigurnosne zakrpe i dobro napisan kôd za svaki od tih uređaja. Ostaje da se vidi koliko je to praktično izvodljivo.
U kom god pravcu se bude razvijala tehnologija, jedno je sigurno. Vremenom će veliki deo mrežnih komunikacija biti između mašina, a sve manje između ljudi.