Domaći računar „Galaksija”
Svako ko danas poželi da ima računar, tu želju može i da ostvari jednostavnim odlaskom u bilo koju od mnogobrojnih prodavnica računara. Budući da su nam računari i računarske komponente tako lako dostupni, verovatno niko od nas ne bi ni pomislio da pokuša da napravi svoj računar. Međutim, zamislite sledeću situaciju – računara nema u slobodnoj prodaji (ili bar ne po prihvatljivim cenama). Nemoguće ih je naći u prodavnicama, niti ih je moguće nabaviti uvozom iz inostranstva, jer je takav uvoz zabranjen. Šta biste radili u takvoj situaciji?
Iako u današnjim uslovima takva situacija deluje kao nešto nemoguće (ili bar neobično), upravo to su bili uslovi u nekadašnjoj Jugoslaviji, početkom osamdesetih godina prošlog veka. Ljudi koji su živeli na severozapadu Jugoslavije, u Sloveniji, mogli su da odu u Austriju ili Italiju, gde bi kupili računar, a zatim bi ga prošvercovali u Jugoslaviju. S druge strane, oni koji nisu živeli u Sloveniji do računara nisu mogli da dođu na takav način.
Rešenje je ponudio Voja Antonić – zašto da obični korisnici ne pokušaju da naprave svoj računar? Gospodin Antonić je pokrenuo akciju „Napravite svoju Galaksiju”. U specijalnom broju časopisa „Galaksija”, objavljena su kompletna uputstva za pravljenje kućnog računara Galaksija, počev od spiska neophodnih delova, pa do načina njihovog sklapanja i povezivanja u računar. Jedino što korisnici nisu mogli da urade, jeste programiranje operativnog sistema ovog računara. Dodavanje operativnog sistema je radio Voja Antonić – korisnici su poštom slali memorijski čip u redakciju časopisa, a Voja Antonić ga je programirao, i vraćao korisnicima. Naravno, oni koji su bili nedovoljno spretni u sastavljanju svoje verzije Galaksije, mogli su da kupe već sastavljen računar.
O popularnosti ovog računara govori i to da su Voja Antonić i Dejan Ristanović, novinar u časopisu „Galaksija”, očekivali da će biti napravljeno između 100 i 1000 primeraka Galaksije. Redakciji časopisa se javilo oko 8000 ljudi.
Galaksija je sliku obezbeđivala povezivanjem sa najobičnijim televizorom, preko antenskog kabla, a imala je i mogućnost povezivanja na monitore (mada je bilo malo onih koji su imali monitore). Igre i ostali programi su se u računar prebacivali preko kasetne jedinice.
Šta je sve moglo da se radi na ovom računaru? U poređenju sa današnjim računarima, ne mnogo toga. Svakako niste mogli da igrate igre poput Assassin’s Creeda ili GTA V, jer ih tada nije ni bilo (a i da jeste, mogao bi da ih pokrene samo jedan računar – onaj na kojem su napravljene). Niste mogli ni da pošaljete e-mail, jer nije bilo interneta. MP3? Naravno da ne, jer nije bilo ni njih. Sad se verovatno pitate šta je to Galaksija mogla da uradi. Galaksija je mogla da pokrene nekoliko jednostavnih igara, a zahvaljujućiuputstvima objavljenim u časopisu, Galaksija je mogla i da vas nauči da programirate.
Iako je u to vreme bilo bržih i boljih računara, oni su, zbog uslova opisanih na početku ovog teksta, ipak bili nedostupni većini običnih ljudi koji su želeli da nauče da programiraju. Značaj računara Galaksija (i specijalnog broja časopisa „Galaksija”) je upravo u tome što su svim zainteresovanim ljudima pomogli da načine svoje prve korake u tom pravcu.