Dete, karakter i vaspitanje
Deca su pravi dar i divno je gledati ih kako rastu, kako se razvijaju i postaju pravi mali ljudi. Međutim, svako dete je različito, isto kao što i prsti na ruci nisu isti, tako nisu ni sva deca ista. Prema tome, isto vaspitanje neće “upaliti” kod svakog deteta, jednostavno se vaspitanje mora prilagođavati detetovom karakteru.
Iz svog ličnog iskustva mogu da kažem, da sam bila jedno veoma energično i samovoljno dete. Težila sam da budem samostalna u svemu i uvek se borila za neka svoja prava. Šta god bi mi mama obukla ja bih otišla da se presvučem, jer sam smatrala da ja znam bolje ili jednostavno mi se više sviđa moja kombinacija. Tu sam uvek morala da isteram svoje, ma koliko mama bila ljuta na mene zbog toga.
Sa druge strane, kada sam za nešto bila kriva ili sam nešto slomila i uradila pogrešno, uvek sam podnosila kritiku, nekako sam znala sa tim da se nosim. Niti me je toliko dotakla ta kritika niti me je baš ostavila ravnodušnom, tu negde između, ali znala sam da moram da poslušam. Nije bilo baš jednostavno raditi sa mnom, ali roditelji su bili uporni da tu moju samovolju koriguju i zahtevali su poštovanje. Koliko god “tvrdila pazar” histerisala, nije baš sve moglo biti po mojoj volji ( iako sam često znala da je isteram).
Kako sam se razvijala i rasla, u meni je raslo i veliko poštovanje prema roditeljima, tako da je u jednom trenutku njihova reč meni postala zapovest. Jednostavno nisam želela da ih povredim, jer ih puno volim a znam da i oni mene vole. To se kasnije pokazalo veoma dobro po mene, jer eto, iz tog velikog poštovanja nisam pravila nestašluke koji bi me koštali malo više u životu.
Međutim, kada je na svet došao gospodin mlađi brat, ista metoda vaspitanja kod njega baš nije upalila. Ma jednostavno, ukoliko bi se i za kakvu sitnicu reklo: nemoj tako, nisi u pravu, to nikako nije podnosio. Prosto se morao naći pristup koji ga neće odmah optužiti za nešto, jer kritiku nikako nije podnosio ako se prenosi sa ljutim i besnim stavom. Sve je moralo tihim tonom, nežnim pristupom i onda je kuća bila mirna. Ako bi se malo podigao glas na njega onda bi on iz inata još veći haos napravio. Tako da, metoda oštrog reagovanja i slušaj me ovamo nikako nije bila moguća.
Tačno je to da savršeni priručnik za savršeno roditeljstvo ne postoji, niti vam ga neko može dati. Bitno je samo da svoju veliku ljubav prema detetu usmerite na ispravno vaspitanje koje je po njega najbolje. Niti se detetu treba sve dozvoliti, niti se njegova volja treba u potpunosti ugasiti. Bitno je zato naučiti dete da ako vas voli, treba i da vas poštuje, i da ako se oko nečega ne slažete, da se kroz razgovor sve može rešiti.
Tako raste poverenje između roditelja i dece i tako se razvija odnos koji traje i kada dete sazri. To je u stvari i ono što će vam najviše značiti. Da kada dete u budućnosti odraste i ima problem, bude svesno da kod vas može pronaći svaku utehu, ljubav i razumevanje, bez osuđivačkog stava u startu. Takav odnos izgrađuje osobu puno samopoštovanja prema sebi i drugima, sposobnu da sama donosi odluke, da uči iz svojih grešaka i da razvija ispravan odnos sa ljudima oko sebe.
Sa kakvim dečijim karakterom se vi borite danas? I koje su to konstruktivne metode vaspitanja koje možete podeliti sa nama? Pišite nam u komentaru!