Deca i samostalnost
Cilj svake porodice treba da bude formiranje emocionalno zrele ličnosti, a u tome samostalnost igra veliku ulogu.
Razvijanje samostalnosti je zaista važno još u najranijem periodu. To je nužna karakteristika kasnije jedne zrele ličnosti koja se poštuje u društvu. Samostalnost nije nešto sa čime dolazimo na svet, već dete treba da je usvoji a uloga roditelja je da mu u tome pomognu.
Samostalnost se ogleda u različitim praktičnim stvarima. Detetova sposobnost da se samo hrani, oblači, kupa. Zatim da se slobodno kreće, kupuje u prodavnici..kao i da se samo zabavlja bez nužne potrebe da u njegovoj zabavi uvek učestvuju roditelji.
Na izgrađivanje karakternih crta utiču vaspitni uticaji, koji uključuju i negativna i pozitivna dejstva. Samostalnost je jedna od pozitivnih karakternih osobina. Ali da li će dete naučiti da bude samostalno zavisi od toga u kakvoj je porodici rođeno, kakvi su roditelji kao primer, kakva je sredina koja okružuje dete i kakva je aktivnost deteta.
Potreba za samostalnošću je u prirodi svakog bića. Kao što je i detetova želja da postane samostalno uporna i stalna. Zato se dete neprekidno vaspitava. Svako dete u sebi nosi neku potencijalnu ličnost kojoj je potrebna samostalnost da bi se razvijala i izgrađivala. Samostalnost kod deteta ne znači da prepuštate dete sebi, već smaostalnost razvija radne obaveze u životu deteta, sopstveno mišljenje i igru.
Takavo dete nije povodljivo, kolebljivo, ne pada lako pod tuđ uticaj. Dete ima svoju slobodu, spremno je da na sebe preuzme odgovornost i inicijativu.
Dete od malena želi da oproba sopstvene snage i mogućnosti, da nešto učini samo. Ako u tome uspe oseća ponos, želi pohvalu roditelja. Zato se detetu treba omogućiti da ispoljava i razvija sklonost za samostalnošću. Na primer, dete od pet godina je dovoljno “veliko” da samo zaveže pertle. Možda bi već neki roditelji odreagovali: “Ali neka sine, ti si još uvek mali, ima vremena naučićeš”. I zato sve ono što bi dete želelo samo da uradi rade roditelji. To je greška. To dovodi do toga da dete počne da gubi veru u sebe i stvara se osećaj manje vrednosti, guši se volja. Ako vi kao deca sa svojih pet godina niste sami vezivali pertle to ne znači da vaše dete ne može. To nije nasledna karakteristika, već naučena. Potrebno je raditi sa decom, biti strpljiv i pružiti detetu osećaj da je dovoljno “veliko” za tako nešto.
Čak i najdoboronamerniji roditelji iz neznanja i preterane ljubavi mogu da budu neprijatelji svojoj deci koju toliko vole. Oni žele detetu baš sve da ugode, čuvaju ga od raznih “štetnih” uticaja sredine i oslobađaju ga svih dužnosti i obaveza. “Neka, mama to zna bolje, ti ćeš kada porasteš.” Tu nastupa takođe i osećanje straha u određenim situacijama. Ima roditelja koji se stalno boje da se njihovom detetu nešto ne desi te ga nigde ne puštaju samog niti ga ostavljaju i na minut samog. Taj strah se prenosi na decu, i zato deca onda žele uvek da su uz roditelje kako bi osetili njihovu zaštitu.
Sa druge strane, postoje roditelji koji snagu dece precenjuju, misle da dete može isto što i oni. Vaspitanje treba da da bude usklađeno tako da dete postepeno stiče ovu osobinu kroz različite aktivnosti.
